Pe­de­set­pe­to­go­di­šnji Mar­jan Šan­tić, član PK Vje­ve­ri­ca, osvo­jio je naj­vi­ši vrh Ki­li­man­dža­ra, 18. ja­nu­a­ra za­jed­no sa eki­pom pla­ni­na­ra PK „Bal­kan” iz Be­o­gra­da sa čla­no­vi­ma: Je­le­na A., Je­le­na B. i Je­le­na C., Ka­ta­ri­na, Ve­sna, Zo­ran, Sa­ša, Mi­loš, Ba­ne i Mi­lan­ka Ar­sić, ko­ja je vo­di­la gru­pu. Na kro­vu Afri­ke, na vr­hu Uhu­ru Pik na 5.895 mnv, Mar­jan je po­sta­vio za­sta­vu gra­da Ko­to­ra, ali i za­sta­ve svo­ga klu­ba i za­sta­vu brat­skog PD Su­bra Her­ceg No­vi.
– Ovo je li­je­pa avan­tu­ra u ko­joj sam uži­vao pu­nim plu­ći­ma, pre­za­do­vo­ljan sam. Upo­znao sam ne­ke no­ve, div­ne lju­de, sa ko­ji­ma kon­tak­ti­ram. Svi pla­ni­na­ri sa naj­ve­ćim odu­še­vlje­njem pri­ča­ju o Ki­li­man­dža­ru, kao jed­nom od naj­ve­ćih iza­zo­va, a ja sam za­hva­lju­ju­ći pri­ja­te­lji­ma ko­ji su mi fi­nan­sij­ski po­mo­gli ostva­rio ve­li­ki ži­vot­ni san. Iz­u­zet­no je is­ku­stvo sre­sti pr­vi put Afri­ku, osje­ti­ti dah neo­bič­ne ci­vi­li­za­ci­je, upo­zna­ti lju­de pri­lič­no go­sto­pri­mlji­ve i do­bre – ka­že Šan­tić za „Dan”.
Za ovu eks­pe­di­ci­ju se spre­mao go­di­nu da­na: od Ko­to­ra je sko­ro sva­ko­dnev­no išao pre­ma Lov­će­nu i na­zad, pre­la­ze­ći vi­sin­sku raz­li­ku od nu­le do 1.000–1.500 mnv i bio je u fan­ta­stič­noj kon­di­ci­ji. Ako mo­že­te pet uza­stop­nih da­na da ide­te od Ko­to­ra do Lov­će­na, zna­či da ste sprem­ni za po­hod na Ki­li­man­dža­ro – is­ti­če Mar­jan.
Na put je kre­nuo upr­kos to­me što u le­đi­ma ima de­vet ti­ta­ni­jum­skih ci­je­vi, šra­fa i plo­či­ca, s ob­zi­rom na to da je ope­ri­sao ne­ko­li­ko pr­šlje­no­va, a usko­ro ga oče­ku­je još jed­na ope­ra­ci­ja. Ki­li­ma­dža­ro je od Ko­to­ra uda­ljen 60 sa­ti pu­ta, što avi­o­ni­ma, što dži­po­vi­ma, a od pod­nož­ja uspo­na na vi­si­ni od 1.800 mnv, za pet da­na ho­da pre­šli su sko­ro 80 ki­lo­me­ta­ra do vr­ha Uhu­ru Pik, a Mar­jan ni­je imao zdrav­stve­nih pro­ble­ma, osim vi­sin­ske bo­le­sti na­do­mak vr­ha. Eks­pe­di­ci­ja je tra­ja­la 12 da­na. Iz Ko­to­ra je 10. ja­nu­a­ra kre­nuo auto­bu­som do Be­o­gra­da, oda­kle je 12. ja­nu­a­ra sa čla­no­vi­ma PK „Bal­kan” avi­o­nom od­le­tio za Ke­ni­ju, pa u Tan­za­ni­ju, gdje su u gra­du Ari­ša bi­li smje­šte­ni u ho­te­lu.
– Pr­va dva da­na ho­da­li smo kroz pra­šu­mu. Tu se ne­bo sko­ro i ne vi­di od ve­li­kog dr­ve­ća, ima sva­ka­kvih ži­vo­ti­nja. Cvr­kut pti­ca do­mi­ni­ra, ra­znog ne­po­zna­tog cvi­je­ća na sve stra­ne, uži­vao sam da ga fo­to­gra­fi­šem, ali sam se ču­vao zmi­ja či­ji je ujed smr­to­no­san. Maj­mu­ni su nas pra­ti­li u sto­pu, po­ku­ša­va­ju­ći da nam ukra­du ne­što od hra­ne. U ja­nu­a­ru je ta­mo lje­to, u ni­žim pred­je­li­ma pre­ko 30 ste­pe­ni u hla­du, u pra­šu­mi pri­jat­no, dok se no­ću tem­pe­ra­tu­ra spu­šta­la is­pod nu­le. Tu su bi­la i dva kam­pa u ko­ji­ma smo pre­no­ći­li, ba­ra­ke u ko­ji­ma smo spa­va­li bi­le su otvo­re­ne, vje­tar je du­vao na sve stra­ne, te zbog hlad­no­će ni­je­sam mo­gao da za­spim, mo­žda sam spa­vao je­dan sat. Bi­la je ki­šna se­zo­na, ali mi smo ima­li sre­će da ta ki­ša pa­da la­ga­no par sa­ti, ta­ko da se uop­šte ni­je­smo skva­si­li. Kad smo iza­šli iz pra­šu­ma u da­lji­ni se na sve stra­ne vi­de vul­ka­ni, pla­ni­ne Ki­li­man­dža­ra. Vo­di­či su nas upo­zo­ri­li da je tu do sko­ra bo­ra­vi­lo ple­me Čan­ga, ko­je je u obli­žnjem vul­ka­nu pri­no­si­lo ži­vo­tinj­ske žr­tve bo­go­vi­ma. Tan­za­ni­ja je uki­nu­la te ple­men­ske obi­ča­je. Pra­šu­ma za­vr­ša­va na 3.000 mnv, a ma­ki­ja se po­ste­pe­no pre­tva­ra u pu­sti­nju, gdje po­ne­gdje na­i­đe­te na ne­ki cvje­tić ili kak­tus – opi­su­je Mar­jan svoj su­sret sa džun­glom.
Tre­ćeg da­na uspo­na ra­di­li su na akli­ma­ti­za­ci­ji: po­pe­li su se još 300 me­ta­ra uvis i spu­sti­li u kamp (od 2.700 do 3.100 mnv i na­zad). To je uobi­ča­jen po­stu­pak, ka­ko bi se or­ga­ni­zam pri­la­go­dio eks­trem­nim kli­mat­skim uslo­vi­ma. Pre­spa­va­li su i na­sta­vi­li če­tvr­tog da­na da se pe­nju do 4.700 mnv. Kad su oko 18 sa­ti do­šli u kamp, nji­hov drug Bra­ni­slav je od­u­stao zbog tem­pe­ra­tu­re i zdrav­stve­nih pro­ble­ma, dok je nje­go­va su­pru­ga Je­le­na na­sta­vi­la i po­pe­la se na Uhu­ru Pik – ob­ja­šnja­va Mar­jan i do­da­je kao ku­ri­o­zi­tert da je Ba­ne­tu i Je­le­ni ovo bio pr­vi uspon u ži­vo­tu. Ni­je im, ka­že, bi­lo sve­jed­no dok su sre­ta­li is­cr­plje­ne lju­de – ne­ko je bio ve­seo, ne­ko is­cr­pljen, ne­ko ni­je za­vr­šio uspon, ne­ke su no­si­li pre­ma do­lje, a jed­nom nji­ho­vom vo­di­ču je isto po­zli­lo, te je mo­rao da se spu­sti ka gra­du. Od­ma­ra­li su i spa­va­li u ko­li­ba­ma do 23 sa­ta, a on­da oko po­la no­ći kre­nu­li u za­vr­šnu ru­tu ka Uhu­ru Pi­ku, na još 1.200 mnv.
– Tem­pe­ra­tu­ra je te no­ći bi­la mi­nus de­set, ali ni­je bi­lo vje­tra, ni­ti sni­je­ga. Ima­li smo 13 vo­di­ča, sva­ko od nas imao je svo­ga, i oni su ovaj uspon po­če­li pje­smom i igrom, a mi smo im se pri­dru­ži­li u ve­se­lju. Uze­li smo ma­le ruk­sa­ke sa naj­o­snov­ni­jim stva­ri­ma, vi­šak smo osta­vi­li u kam­pu. Ne­gdje oko če­ti­ri sa­ta, pri­je svi­ta­nja je po­če­lo da nam se spa­va, pr­vi zna­ci umo­ra. Ne­ko­me se spa­va­lo, ne­ko­ga je uhva­ti­la vi­sin­ska bo­lest, a ne­ki su to do­bro pod­ni­je­li. Na 5.000 me­ta­ra i me­ne je uhva­ti­la vi­sin­ska bo­lest – po­vra­ća­nje, gla­vo­bo­lja, ma­lak­sa­lost, te sam pre­la­zio po 20-30 me­ta­ra, a on­da od­ma­rao pet mi­nu­ta i sve ta­ko do vr­ha. Bio sam ma­lo is­pred njih, vi­so­či­ji sam, pa imam ma­lo du­ži ko­rak, te sam če­kao dru­štvo iz eks­pe­di­ci­je. Vi­dio sam vrh oda­tle i po­mi­šljao sam da se vra­tim: to je kao da sam se is­peo, sve mi je ovo po­zna­to, šta će me­ni to, sad ću ma­lo da od­mo­rim, da od­spa­vam. Me­đu­tim, ka­ko su osta­li je­dan po je­dan do­la­zi­li sa istim simp­to­mi­ma vi­sin­ske bo­le­sti, jed­ni dru­ge smo so­ko­li­li, te sam na kra­ju uspio da se u de­vet i po uju­tru is­pe­njem do vr­ha. Svi smo bi­li tu, za­jed­nič­ke fo­to­gra­fi­je, ra­dost, sla­vlje, če­stit­ke, a on­da to­kom dva na­red­na da­na po­la­ko spu­šta­nje na­zad – ka­že Šan­tić.
U po­vrat­ku sa Ki­li­man­dža­ra, na­kon od­mo­ra, tre­ćeg da­na po­sje­ti­li su no­mad­sko ple­me Ma­sai, a po­sli­je su po­šli na sa­fa­ri, uži­va­ju­ći u fo­to­gra­fi­sa­nju slo­no­va, ži­ra­fa, an­ti­lo­pa, la­vo­va, maj­mu­na, di­vljih svi­nja, or­lo­va, no­je­va, sve sem no­so­ro­ga....Ru­ča­li su na vi­di­kov­cu sa po­gle­dom na na­ci­o­nal­ni park, oda­kle su uži­va­li u fan­ta­stič­nom po­gle­du na sav taj ži­vo­tinj­ski svi­jet ko­ji kre­će pre­ma ri­je­ci na po­ji­lo. Vra­ti­li su se u ho­tel u Aru­ši i sju­tra­dan kre­nu­li u Ke­ni­ju, gdje su u pre­li­je­pom Naj­ro­bi­ju osta­li ci­je­li dan. Idu­ćeg da­na su ot­pu­to­va­li avi­o­nom za Adis Abe­bu, oda­tle za Beč, pa Be­o­grad, a Mar­jan oda­tle auto­bu­som do Ko­to­ra, gdje su ga sa­če­ka­li pri­ja­te­lji iz PK „Vje­ve­ri­ca”, a nje­go­va su­pru­ga Bi­lja­na pri­re­di­la iz­ne­na­đe­nje sa ve­li­kom tor­tom u ob­li­ku„Kro­va Afri­ke”.
– Za­hva­lju­jem tu­ri­stič­kim or­ga­ni­za­ci­ja­ma Ko­tor i Ti­vat, or­ga­ni­za­ci­o­nom ti­mu PK „Vje­ve­ri­ca”, Lu­ci Ko­tor, Po­mor­skom mu­ze­ju Cr­ne Go­re, ZIP LI­NE – Nje­gu­ši, Li­be­ral­noj par­ti­ji Cr­ne Go­re, Slo­bu i Ma­ru­ški Dra­ško­vić, Ra­do­va­nu i Ran­ki Pe­ro­vić, Pe­tru i Je­le­ni Pe­ja­ko­vić, Raj­ku Pe­ro­vi­ću, Zlat­ku Ma­ti­je­vi­ću, Dra­ga­nu Jo­va­no­vi­ću i svim broj­nim pri­ja­te­lji­ma uz či­ju po­moć sam pri­ku­pio 3.000 eura za put i eks­pe­di­ci­ju – is­ti­če ovaj hra­bri pla­ni­nar-avan­tu­ri­sta, ko­ji će, kao je­dan od „glav­nih glu­ma­ca” u pred­sta­vi „Ko­To(R) o Ko­to­ru” igra­ti 11. fe­bru­a­ra u Du­brov­ni­ku, a 13. u Tiv­tu.
M.D.Po­po­vić


Odu­še­vljen po­sje­tom ple­me­nu Ma­sai

– Ma­sai su tre­će ple­me po broj­no­sti u Tan­za­ni­ji i Ke­ni­ji. I glav­ni vo­dič na­še eks­pe­di­ci­je Pa­u­lo bio je Ma­sai. Osim što smo pla­ti­li po 15 do­la­ra za ula­zak u se­lo, mo­ra­li smo da ob­u­če­mo nji­ho­ve odo­re, da če­ka­mo do­zvo­lu star­je­ši­ne za ula­zak u dvo­ri­šte, gdje su ple­sa­li u znak do­bro­do­šli­ce, po­ka­za­li ka­ko pa­le va­tru tre­njem dr­ve­ta o dr­vo, pro­da­va­li su­ve­ni­re. Se­be sma­tra­ju po­tom­ci­ma la­vo­va. Mu­škar­ci su po­šte­đe­ni bi­lo ka­kvog fi­zič­kog po­sla i pri je­lu ima­ju pred­nost. Po­lo­žaj im omo­gu­ća­va da ima­ju vi­še že­na, ono­li­ko ko­li­ko im ma­te­ri­jal­ni sta­tus do­zvo­lja­va. Sva­ka že­na ima svo­ju ku­ću i vu­du-ma­gi­jom se bo­ri za na­klo­nost mu­ža. Bo­gat­stvo mje­re bro­jem kra­va i ko­za. Tre­nut­no naj­bo­ga­ti­ji Ma­sai ima 35 že­na, 300 unu­ča­di, te svo­ju ško­lu za njih. S ob­zi­rom na to da su no­mad­sko ple­me, ži­ve u ku­ća­ma od bla­ta, da­sa­ka i ži­vo­tinj­ske ko­že i pra­ve ih po­no­vo pri­li­kom sva­ke se­o­be. Bo­ga­ti­ji ima­ju ku­će u čvr­stoj grad­nji. Kao do­bri do­ma­ći­ni uka­zu­ju čast svo­jim pri­ja­te­lji­ma, vr­šnja­ci­ma iz istog ple­me­na ta­ko što im ustu­pa­ju svo­je su­pru­ge. Za­bo­de­no ko­plje pred vra­ti­ma ku­će sim­bo­li­še bo­ra­vak go­sta u kre­ve­tu do­ma­ći­na. Ne zna­ju za lju­bo­mo­ru, a van­brač­nu dje­cu sa po­no­som pri­hva­ta­ju kao svo­ju. Raz­voj tu­ri­zma im je omo­gu­ćio da svo­je su­ve­ni­re pro­da­ju po pri­lič­no vi­so­kim ci­je­na­ma. Ne­kad su mla­di mom­ci za ula­zak u svi­jet od­ra­slih mo­ra­li ko­pljem da ubi­ju la­va, a sa­da bo­ra­ve šest mje­se­ci na otvo­re­nom sa sto­kom, hra­ne­ći se nji­ho­vim mli­je­kom i kr­vlju. Dje­voj­či­ce uda­ju već sa osam, de­vet go­di­na i pri­tom do­bi­ja­ju ogro­man mi­raz u sto­ci, ta­ko da se ra­du­ju nji­ho­vom ro­đe­nju. Ma­sai se ni­kad ne raz­vo­de – u za­vi­sno­sti od sta­ro­sti, od 20-25 go­di­na, mo­gu da ra­de u dr­žav­nim in­sti­tu­ci­ja­ma (voj­sci, po­li­ci­ji, obez­bje­đe­nju). Ži­vot­ni vi­jek im je u pro­sje­ku od 48 do 50 go­di­na – za­pi­sao je Mar­jan u svom „afrič­kom dnev­ni­ku”.